Često me pitate:

A kako si ti počela?

Kada je u pitanju Srpsko narodno pozorište i moj dugogodišnji rad tamo, želim da kažem dosta toga i zato ovaj odgovor nikada ne može da stane u par rečenica. Zato sam odlučila da pokušam da ovu celinu podelim u dva teksta, jedan o tome kako je sve počelo i drugi o tome kako je izgledalo kada je sve krenulo i ljudi su počeli da prepoznaju i cene moj rad. Što se mog početka tiče…

Činjenica je da ja nisam oduvek znala da želim da budem profesionalni šminker.

Činjenica je i da je baš pozorište ’krivo’ što sam se odlučila za ovaj posao.

 

Dok ljudi prave planove…

… bogovi se smeju, ili bar tako kaže izreka. Kada sam završila školu (Škola za negu lepote – Scenski masker i vlasuljar) na redu je bila praksa, na televiziji ili u pozorištu. Kako sam tada živela u Beogradu, izbor je pao na Srpsko narodno pozorište jer mi je praksa u Novom Sadu delovala kao odlična prilika da provedem malo više vremena sa porodicom. Krenula sam na praksu, upoznala ljude i posao mi se dopao, onoliko koliko sam uspela da vidim za to kratko vreme. Ipak, nisam bila sigurna da li je šminka nešto čime bih definitivno želela da se bavim na duge staze. Planirala sam da studiram, da upišem primenjene umetnosti i učim dalje… desilo se nešto sasvim drugo.

Ponuda za upis na fakultet nije stigla, ali ponuda za posao u pozorištu jeste.

 

 

Spremi se.

Sve se nekako desilo neplanirano, pa iako sam na praksi već stekla ideju o poslu, kada sam počela da radim shvatila sam da je šminka samo deo obaveza koje čekaju one koje se odluče za rad iza scene. Kada sam krenula, radila sam najrazličitije stvari.

 

 

Pripremala sam perike i brkove za statiste, dodatke koji se lepe na lice, trepavice… Trepavice smo sami pravili od preparirane prirodne i konjske dlake, nizali ih na končić na drvenom kalupu i pleli, pa posle toga uvijali na vrelom gvožđu. Bočice sa alkoholom, sredstva za skidanje šminke, alkohol, vate… sve je moralo da bude spremno i na broju.

Kada je sama šminka bila u pitanju, na meni je tek bilo da steknem poverenje.

 

Pozor!

Imala sam sreću i kada sam počela, prvo sam radila sa balerinama. One su bile većinom raspoložene za novo i sa njima sam mogla isprobavam, igram se bojama i vežbam brzinu. Iako na početku nisu baš sve htele da idu kod mene jer su imale ’svoje’ odabrane šminkere sa kojima su navikle da se pripremaju za nastup, početnice koje su tu tek došle baš kao i ja su mi se rado prepuštale. Radila sam najbolje što sam mogla i onako kako sam ja mislila da treba i malo po malo bilo je sve više devojaka koje su htele da se za predstavu našminkaju baš kod mene. Međutim, pravi izazov je tek sledio.

Lako je našminkati nekoliko balerina. Ali, šta kada naiđe ceo ansambl?

 

Mala, možeš ti to

Predstava koja je bila moje vatreno krštenje odigrala se kada su se okolnosti nezgodno poklopile tako je većina šminkera bila odsutna, na putu. U pozorištu smo ostale same samo jedna starija koleginica i ja, a bilo je potrebno da pripremimo više od 50 devojaka za manje od tri sata!

Mala, vidi… neće biti lako ali ti to možeš. Samo guraj napred, i ne brini.

Reči iskusne koleginice pre nego što smo krenule, dale su mi vetar u leđa. Balerine su puno toga umele da urade i same, da pripreme podlogu i ten… ali boje, senke na licu i ajlajnere i smo radile mi. Prva, druga, treća, dvadeset treća… smenjivale su se devojke sve dok nisam izgubila broj. Kada smo završile, zaštitni mantil koji je bio beo pre početka priprema bio je sav umrljan, a moji obrazi su goreli od uzbuđenja – da li ćemo stići, da li će sve ispasti dobro… Ali smo uspele!

 

Foto: Srpsko narodno pozorište

 

Vreme za revoluciju

Bilo je teško, bilo je intenzivno, ali posle ovog iskustva je sve postalo mnogo lakše jer sam shvatila: Da, ja ovo u stvari želim da radim i jedva čekam sledeći put. Posle ovoga, nekako je sve samo prirodno krenulo. Jedna po jedna, balerine su počele da traže mene i često su znale da kažu da sam uvela revoluciju u pozorište kada je šminka u pitanju. Sa iskustvom je došlo i samopouzdanje.

Sve manje sam radila po nepisanim pravilima pozorišne šminke, a sve više onako kako sam ja osećala da treba.

Do tada, šminkalo se ’po starinski’, sve je bilo kao po nekom ustanovljenom standardu i propisu, a ja sam pratila šta se dešava u svetu šminke i htela sam baš to da radim. Do tada, koristile su se braon, lila, ljubičaste i plave, klasične scenske boje. Ja sam počela da radim sa potpuno novim bojama i da drugačije senčim lica, drugim rečima, radila sam sve ono što se danas traži u šminkanju ali se tada u pozorištu nije praktikovalo.

 

Neke fotografije koje su napravljene za vreme mog rada u pozorištu 🙂

 

Jednostavno, zanimali su me najnoviji trendovi, primenjivala sam ih i počela sam da verujem sebi, a reakcije i rezultati su mi jasno sugerisali da sam na dobrom putu… ali više o tome u sledećem postu.

Do tada, pišite mi, pitajte me, kao i uvek – tu sam za sve.